Predrag Stepanović istaknuti srpski književnik, lingvista, prevodilac i univerzitetski profesor u penziji preminuo je 27. juna 2022. godine u Budimpešti. Tim povodom prenosimo nekrolog njegovog sina Milana Stepanova.
Rođen sam 15-og januara 1942. u Mohaču, na Dunavu. Živim u Budimpešti, s budimske strane, takođe na Dunavu. I umreću, valjda, nadam se što kasnije, negde na Dunavu.
Tako je sebe predstavio Predrag, kao mladi književnik, tačno pre četrdeset godina, na koricama svog prvog romana „Prepolovljeni”. Danas, kada se opraštamo od njega, ovde u Sentandrejskom groblju, vidimo da je imao tu retku sposobnost da predvidi svoju sudbinu. Ostao je veran ne samo Dunavu, ovoj velikoj reci koja spaja kulture i narode, nego i svojim precima, Srbima u Mađarskoj, čiju je prošlost, tradicionalni život s toliko ljubavi, uvek iznova, opisivao. Trudio se da snagom pisane reči nešto od toga minuloga sveta sačuva od zaborava, da prenese „na drugu obalu”, u dvadeset i prvi vek, likove i zgode mohačkog života, da se ne zaborave ljudi, koji su mu bili toliko dragi. Danas je na nama da uspomenu na Predraga sačuvamo od zaborava. Da se sećamo književnika, za kojeg je beogradski pisac i kritičar Moma Dimić napisao: „Iz tog gornjeg, severnog regiona, od vremena Jaše Ignjatovića, u srpskoj književnosti se nije pojavila likovima toliko bogata i vrsna proza.” Sećajmo ga se kao poslednjeg iz te velike generacije srpskih pisaca u Mađarskoj, kojoj je pripadao i Stojan Vujičić, pored koga će Predrag večno da počiva, i Petar Milošević, njegov bliski prijatelj, koji nas je, takođe, nedavno napustio.
Čuli su se, skoro svaki dan, sve do Petrove smrti, a sada će, u nekom drugom, boljem svetu, voditi beskrajne razgovore, o knjizevnosti, lingvistici, istoriji, svemu sto je njihove zivote ispunjavalo smislom, a nama njihovim čitaocima davalo toliko trenutaka uživanja u njihovoj umetnosti.
Ne zaboravimo Predraga ni kao čoveka koji je uistinu bio Predrag, i koga su toliki njegovi prijatelji iskreno voleli. Mnogi od njih ga već čekaju tamo gde on sada odlazi. Sećajmo se dubine njegovog glasa, kao i dubine njegovih misli, mudrosti i humora, sećajmo ga se kao naučnika koji je opiso govore i narečja Srba u Mađarskoj, kao profesora univerziteta Lorand Etveš, koji je strpljivo i s umećem podučavao tolike generacije studenata. Sećajmo ga se kao supruga i oca, dede četvoro unučadi, koji je bio pouzdan oslonac svima ljudima oko sebe, na koga je uvek i svako, kome je pomoć i podrška bila potrebna, mogao da računa. Sačuvajmo i mi njega od zaborava, kao što je on sačuvao toliko drugih njemu dragih ljudi. On danas postaje deo one prošlosti, istorije Srba u Mađarskoj, koju je čitavog života opisivao. Počivaće na padini, iznad velike reke, koju je toliko voleo, koju je kao mladi veslač toliko preplovio i koja i sada teče u podnožju ovog groblja, pozdravljajući i spajajući nas žive i mrtve. Svi mi delimo zajedničku ljudsku sudbinu, i svi ćemo jednoga dana biti likovi iz Predragovih priča. Jer pravi književnici ne prestaju da pišu nikada, pa budimo sigurni da će on i sa nebesa pratiti i beležiti sve naše zgode i nezgode, pisaće nebesku hroniku života Srba od Mohača do Sentandreje. Ne zaboravimo ga, jer on nas sigurno neće zaboraviti.
Milan Stepanov
(Vest preuzeti sa sajta: VAROŠ RTV)
